Semegnjevo i Viogor

Zlatiborski vrhovi, jul 2019. godine 
SOTA Aktivacija: YU/ZS-065 Viogor

Autor: Slobodan Stanković YT2SS

Po kampu mladih radio-amatera koji se održavao u Rožanstvu već se čulo da se Aca YU1CA i Alex YU0W iskradaju ujutru dok svi spavaju i idu na aktivacije okolnih SOTA vrhova. I ovoga puta su poranili, zoru prevarili, i mene probudili, da im se pridružim u mojoj prvoj SOTA aktivaciji. Vodič nam je Peđa, YT9TP, iskusna lutalica po prostranstvima Zlatibora i drugih planina i brda okolo Užica. 

Mašina brekće, oprema je natovarena i mi krećemo, bez ispraćaja jer ceo radni narod još spava. Kroz Rožanstvo, pa prema centru Zlatibora, a onda prema selu Semegnjevo, koje se nalazi podno Viogora, ili Velikog Viogora, kako ga još zovu. Vrh Viogor je visok 1281m. Put nas vodi desetak kilomeara kroz pitominu Zlatibora, pašnjake i šumarke. Vreme je pomalo hladnjikavo, vazduh magličast. 

Stali smo najpre na jednu česmu da se osvežimo i napravimo par zajedničkih snimaka. Rapoloženje na nivou. 

Prošli smo pored Semegnjeva, lepog sela smeštenog u polje u krilu Viogora. Pored njega protiče potok Skakavac, poznat po slapovima i vodopadima. Tokom ofanzive austrougarske vojske u jesen 1914. godine ovde su se, u rejonu Užičke brigade vodile ogorčene borbe. 

Ime Viogor, prema legendi duguje vetru, vijoru. Kaže legenda da je kremanski ban imao sina i kćerku koje su Turci oteli kao male i odveli u ropstvo. Kada su malo poodrasli, sestra i brat odluče da pobegnu. Lutajući, stigli su do Smegnjeva, gde ih je sačekala gusta magla u kojoj su se izgubili. Molitva da se podigne vetar je urodila plodom, iz doline se podigao vijor, rasterao maglu i ukazao im se vis obrastao drvećem. Preko njega su Lazar i Jana, kako su se zvali, našli put nazad u Kremnu, 

Mi se ipak pouzdamo u Peđu, koji je bio na Viogoru i ranije, pa dobro poznaje put. Uz put nikoga ne srećemo, sami smo na planini. Mutno vreme nam malo kvari raspoloženje, ali se ne damo. 

Stigli smo do livada ispod vrha seoskim putevima koji uglavnom nisu nasuti. Do vrha imamo par stotina metara blagog uspona, kroz retku šumu. Svuda se vide tragovi divljih svinja koje su riškale po travi i ispod korenja drveća. Vazduh je pun magle, a mi se polako uspinjemo ka vrhu. Na vrhu je proplanak, idealan za postavljanje antena. Postavili smo Acinu vertikalku za 20m i Alexov inverted V za 20/40m. Magla se polako razilazi i pojavljuje se sunce. U daljini se vidi Tornik, takođe u magli. 

Viogor 2

Počeli smo, smenjujemo se na uređajima. Na bandu gužva, ubrzo smo bili i na klasteru pa je pileup sve jači. Osećaj je neverovatan, ja sam prvi put na SOTA aktivaciji i prosto ne mogu da verujem kako je dinamično, bez obzira na skromnu snagu sa kojom radimo. Očigledno da pozicija i nadmorska visina doprinose, ali je i aktiviranje novog vrha doprinelo velikom interesovanju. 

Mogli bismo da ostanemo ceo dan. Sunce je bilo sve jače, ali nije pržilo, trava i četinari mirišu, a mi uživamo u radu. Ipak, teška srca smo se spakovali i sišli do automobila. 

Iz radoznalosti, odlučili smo da se spustimo na drugu stranu, u Mokru Goru, pored Jovinog groba i niz Krsmanski potok. Predahnuli smo u Drvengradu uz kafu, uživajući na suncu. Naravno, na putu nazad ka Rožanstvu prošli smo pored kafane Pego u Šljivovici. Čovek je slab, morali smo da stanemo i da se okrepimo pre poslednje etape puta. Jagnjetina je izvrsna. 

 

Prva SOTA aktivacija je kod mene odradila ono što treba: definitivno sam se navukao na ovo lutanje po planinama. Idemo dalje! 

 

Viogor 3

Viogor 4

Viogor 6